Menu
Kalendar događaja
  • 11
    oct
    21h
    Nikom Ništa
    promocija albuma
  • 12
    oct
    20h
    DJ Nikola Stojković
    VINYL NIGHT - 80's & 90's
  • 13
    oct
    20h
    DJ David Vartabedijan
    "Rock Of Ages"
  • 19
    oct
    21h
    DIGRESIJA
    Promocija albuma
  • 20
    oct
    21h
    AZRA EL (Azra tribute band)
    35 godina od albuma "Kad fazani lete"
Hot in Shop

Intervju sa Nenadom Vasilićem


13.6.2018.

Svetski priznati kontrabasista Nenad Vasilić nedavno je objavio svoj drugi "živi" album (licencno izdanje) za Metropolis Music. Pred vama je priča o njegovom muzičkom putovanju, ljudima koje je na njemu susretao -muzičko putovanje koje ga je dovelo do objavljivanja albuma Live In Theater Akzent.

Otkud rođeni Nišlija u Gracu, na Muzičkoj akademiji –džez odsek i to još kontrabas?

Najbolje je početi od kraja pitanja – kontrabas, zato što sam pre njega svirao i klavir i bas gitaru, a onda prešao na kontrabas jer sam želeo da uđem dublje u bas i da još bolje razumem taj instrument. Shvatio sam da to nije baš tako jednostavno kako sam mislio, već kontrabas moraš doživeti ozbiljno i veoma mu se ozbiljno posvetiti. U srednjoj muzičkoj školi počeo sam da sviram klasični kontrabas kod profesora Milovana Dimića koji je bio moj prvi, a možda i jedini mentor iako sam nakon toga imao još dosta profesora. On mi je omogućio da probam sve falsete tog instrumenta koliko je to bilo moguće tada u Nišu. Od sviranja kontrabasa u kontrabas sekciji u Simfonijskom orkestru, preko sviranja u nekim revijskim orkestrima do sviranja u kafani u starogradskim akustičnim bendovima. 

U Nišu sam bio možda jedini kontrabasista koji je svirao sve žanrove sa samo 17 godina i ubrzo sam počeo da sviram sa svim džez bendovima u Nišu, a bilo ih je tri. Nakon toga sam poznanstva proširio i u Beogradu. Tu sam upoznao Stjepka Guta koji me je uputio na Akademiju u Gracu. Otići i studirati u inostranstvu sredinom devedesetih nije bilo ni približno lako kao danas. To je bio veliki poduhvat koji je trajao mesecima i kada sam stigao u Grac na prijemni, samo sviranje mi je bilo najmanji problem. Sviranje džeza na kontrabasu bio je najvažni deo prijemnog ali i najteži – to sam prošao i upisao Akademiju u Gracu. To je bio početak jedne moje  nove životne priče.

                      

U tvom muzičkom repertoaru možemo čuti specifične aranžmane duhovnih i narodnih pesama. U čemu pronalaziš inspiraciju za stvaranje ovakvih umetničkih dela?

Ono čime se najviše bavim je pisanje svojih kompozicija i obradama narodnih kompozicija. U poslednjih par godina, usudio sam se da se bavim duhovnom pesmom kao formom jer je, prvenstveno, svaka duhovna pesma jedna molitva, ima tekst i svoju svrhu, a ja se uglavnom bavim instrumentalnom muzikom tako da mi je jedan od najomiljenijih terena za istraživanje upravo svrha instrumentala u duhovnoj pesmi.

Ono čime sam se zaista puno bavio je kretanje po balkanskoj muzici i mešanjem džez jezika, pristupa i forme sa našom narodnom kompozicijom. Iz tog rada proizašlo je oko 40 napisanih kompozicija i to je ono što je moja najveća i najskoncentrisanija sfera interesovanja. 

Još kao klinac, bavio sam se svim žanrovima koje sam tada mogao da upoznam. Od hevi metala, preko roka, do fjužn svirke, pa onda vraćanje na korene fjužna-a to su džez standardi. Posle dugogodišnjeg bavljenja svim tim žanrovima i sviranja u mnogim bendovima, u jednom trenutku čovek sazri i dobije potrebu da bude svoj i originalan. Jedini put koji sam video ispred sebe jeste ta naša muzika koja je sveopšta i na tako visokom umetničkom nivou-zbog toga je i bilo lako da me zavede. Želeo sam da, do tada, stečeno muzičko iskustvo unesem u ovaj pravac i da se na jedan sofisticirani način njime bavim.

Muzika još jednog Nišlije – Šabana Bajramovića te inspiriše. Šta je u njegovoj muzici, prema tvom mišljenju, posebno?

Njegova muzika je zaista posebna. Ono što je meni kod Šabana fascinantno je to da kad čujem prvi ton njegove muzike danas, ja istog trenutka imam pred sobom impresiju i miris niškog asfalta. On je čovek koji je uspeo da nam kroz svoju pesmu, na najbolji mogući način, prenese šta je u stvari ta Južna Srbija i sam Niš, a s obzirom da sam Nišlija, meni to veoma znači. Ono što me takođe fascinira je to da je on, iako se bavi takoreći komercijalnom muzikom, uspeo da na tako sofisticirani način prenese jednu emociju kroz muziku što je po meni vrhovna uloga muzike. Šaban je na jedan neverovatan način doprineo našoj narodnoj muzici. 

Sarađivao si sa mnogim poznatim svetskim i domaćim muzičarima i sastavima. Koje saradnje su ti ostale u najlepšem sećanju?

Vrlo je teško izdvojiti jer je saradnja bilo zaista veoma mnogo. Ilustracije radi mogu spomenuti nekoliko ljudi sa kojima su te saradnje bile intenzivne i iz kojih sam ja izlazio bolji. Imao sam sreće da, kao veoma mlad, sarađujem sa Stjepkom Gutom i da budem sa njim na turneji u svojoj 19 godini. To je jedna saradnja koja mi je u ranoj mladosti stvarno puno značila. Sarađivao sam sa ljudima sa naše scene kao što su Vlatko Stefanovski, Amira Medunjanin, Bojan Zulfirkapašić. Tu su sazrevale mnoge ideje. I bez obzira da li se naša interesovanja preklapaju ili smo u istim žanrovima, to su ljudi od kojih se zaista može puno naučiti. Sa Ričijem Bejrahom, svetskim klaviristom, imao sam prilike da dosta sarađujem u Austriji i to poznanstvo mi je veoma dragoceno. 

              

Možda  jedna od najdražih saradnji, kada čovek sve ovo prođe, je saradnja sa Martinom Lubenovim – šefom romskog orkestra iz Sofije. Išao sam sa njim i orkestrom na turneje i tu se rodila jedna velika ljubav. Zadobio sam njihovu naklonost i poverenje što mi je imponovalo i govorilo mi je da imam tu muzičku žicu koju oni vole. Tako sam počeo i da sarađujem sa bugarskim muzičarima i to mi je donelo samostalnost u sagledavanju nepravilnih ritmova kao i u pristupu našoj balkanskoj muzici.

Kakvo je iskustvo nastupiti na muzičkom programu Olimpijskih igara u Londonu?

To je jedno vrlo interesantno iskustvo pogotovo ako je organizator London Jazz Festival. Dobili smo poziv da sastavimo bend u kome će biti deset muzičara iz deset balkanskih zemalja. Moj zadatak je bio da pišem muziku za to kao i aranžmane na neke narodne pesme koje smo prethodno izabrali. To je zaista bio jedan manji balkanski big bend i vrlo je zanimljivo zvučalo. Sam koncert bio je fascinantan, na Trafalgar skveru ispod Big Bena svirali smo balkanske kompozicije i ljudi su to zaista sjajno prihvatili.

Sa kojim domaćim džez muzičarem ili sastavom nisi sarađivao ali bi voleo da u budućnosti sarađuješ?

Jedan od njih je Vasil Hadžimanov koga sam mnogo puta sretao i imali smo priliku jednom kratko da sarađujemo u Beču. Mislim da bi saradnja sa njim izrodila jako interesantne projekte. Zatim klavirista Ivan  Aleksijević čiji mi je rad već godinama zanimljiv. Voleo bih da sarađujem i sa mnogim pevačima jer su mi dueti glas i kontrabas jedna od velikih sfera interesovanja i to je zaista jedan potpuno novi muzički doživljaj.

                                                               

Šta po tebi čini esenciju džez muzike?

Ona tačka koja je meni bila najvažnija u džezu jeste sloboda koja u isto vreme oslobađa i obavezuje čoveka na disciplinu. Nema granica-tvoja kreativnost je granica. Džez je jedan od najslobodnijih žanrova zato što ima te momente improvizacije i to je najbitniji deo džeza. 

Svetski kontrabastista kome se najviše diviš je...?

Počeo bih prvo od basista jer je to instrument koji sam prvo svirao. Jedan od najomiljenijih, u ranoj mladosti, bio je Rodžer Glover iz Deep Purple-a. On je neko zbog koga sam uopšte i počeo da sviram bas. Od njega preko Stiv Herisa iz Iron Maiden-a, pa do prvog slušanja Rej Brauna i Patitučija. Patituči je ostavio snažan utisak na mene jer svira i bas i kontrabas, pratim ga i dalje i uvek crpim inspiraciju iz njegovog rada. Imali smo prilike da se upoznamo i to je veoma radan i pozitivan čovek. 
Mnogi kontrabasisti ostavili su traga na moju svirku. Od Rej Brauna, preko Pol Čembersa i Sem Džonsa do Čarli Hejdna. To su kontrabasisti koji su imali vrlo važan uticaj na moje razvijanje u muzičkom smislu i koji su me definisali.

Koja je najveća razlika između sadašnje srpske i austrijske džez scene?

Mi smo u Srbiji imali tu nesreću da budemo pod embargom dugi niz godina i da živimo u teškoj ekonomskoj situaciji koja je najpogubnija za kulturu, dok su u Austriji od Drugog svetskog rata stvari išle samo na bolje i ekonomski i kulturno-umetnički. Osnovna razlika je u tome da su ljudi u Austriji unazad godinama imali bolji pristup informacijama, raznim školama, bolje uslove za rad, jake izdavačke kuće i distribucije. Mi posle, donekle, PGP-a do Metropolisa nismo imali nijednu izdavačku kuću koja bi objavila džez ploču. Srbija, a ni cela bivša Jugoslavija nije imala džez etiketu. Ono što bih još dodao je to da oni neguju tradiciju big bendova koji regrutuju mnogo muzičara, ali i da je njihov nivo klasičnog obrazovanja jako visok i muzičari imaju predispoziciju da postaju dobri džezeri. Ono što nama ide u korist jeste to što imamo bogatu narodnu muziku-hteli mi, kao džezeri, njome da se bavimo ili ne. Takođe, bez obzira što je tamošnjoj omladini lakše da se bavi muzikom, kod nas, iako je to teško, izlazi veliki broj dobrih muzičara koji podjednako dobro sviraju i snimaju svoja izdanja.

Meni je veoma drago što se desio ovaj Metropolis sa džez etiketom. Mislim da ni vi niste još uvek u potpunosti svesni koliko je to bitno za ovu zemlju. To je stvarno velika stvar jer je to motivacija za mlade ljude da oforme bend, da snime album...da uopšte razmišljaju u tom pravcu.

„Live In Theater Akzent“ je tvoj drugi objavljeni „živi“ album. Šta ovaj koncert čini posebnim?

Posebnost ovog koncerta ogleda se u činjenici da je to ustvari bila proba za prethodni studijski album „Wet Paint“. To je bio koncert u okviru festivala „In Between“. Na tom koncertu ugostio sam austrijskog muzičaraVolfganga Pušniga sa kojim sam već prethodno sarađivao. Ideja je bila da nastupim sa svojim triom i da kao neko ko je dosta na austrijskoj sceni ali ima srpsko poreklo, ugostim jednog Austrijanca u njegovoj zemlji. Taj koncert bio je proba za snimanje studijskog albuma koje se i desilo sutradan. Zato mislim da je super da onaj koji je čuo album „Wet Paint“ posluša kako je zvučala i proba za njega.

Kad sam završio „Wet Paint“, nakon par meseci sam preslušao taj koncert i oduševio se kvalitetom zvuka. U trenutku kad sam odvojio stvari koje bi mogle da se nađu na albumu, to je bilo dovoljno materijala za objavljivanje. Kad je bilo urađeno miksovanje, poslao sam ostatku ekipe da preslušaju i kažu svoje utiske. Bojan mi se javio i rekao: „Ovo je fantastično! Eto, imaš još jedan album!“ Album je prvo objavila izdavačka kuća Galileo sa kojom sarađujem dugi niz godina. Tako se desio „Live In Theater Akzent“.

             

Uskoro očekujemo ovaj album i na vinilu u izdanju Metropolis Music. Kakav je osećaj da ćeš u rukama držati svoju prvu ploču?

Osećaj je fantastičan jer sam ja dete iz vremena kad smo slušali samo ploče i kasete i dobar deo svoje mladosti sam proveo u skupljanju ploča. Još kao vrlo mlad, imao sam kolekciju od par stotina ploča tako da sam gotovo kroz čitavu karijeru čekao trenutak da snimim taj jedan vinil. Pošto ceo taj projekat nisam hteo da forsiram, on se desio na najbolji mogući način. Ja gajim jednu specijalnu emociju prema svemu što se desi u Srbiji –bilo koji moj nastup, ili objavljivanje albuma, posmatram sa emotivne strane. Tako da mi je pravo zadovoljstvo da radim sa jednim tako fantastičnim timom kakav ste vi. Ploču smo preslušavali i zvuči prosto sjajno. Dobili smo još jednu-analognu dimenziju u zvuku. Kulminacija celokupnog rada na ovom albumu jeste upravo taj vinil. Lična satisfakcija je velika, a pogotovo što će baš u Srbiji izaći ovaj album na vinilu.


Deo fotografija preuzet sa oficijelnog sajta Nenada Vasilića: http://www.vasilic.com/